Šerif Velić "Otrgnuto od zaborava": Begovica na pijaci
Beg je u Kevljanima živio devet godina. Naša kuća na podrum bila je već nesigurna za stanovanje. Prilikom svakog malo jačeg vjetra škripala je i ljuljala se i samo je bilo pitanje trenutka kad će se srušiti. A kako i ne bi?
U vremenu neimaštine mati je u nuždi za ogrevno drvo počela sjeći sve što je moglo gorjeti, tako da je za nekoliko godina sasječen sav voćar od oko stotinu pedeset šljiva što ih je još moj otac zasadio kad je bio mlad, tako da je kuća stajala na osami nagrižena vremenom, zidova izbušenih djetlićevim kljunom. Izgledala je, Bože oprosti, kao rešeto za rastiranje trahane.
Beg reče a mati se složi da je spuste na zemlju. Prvo su tik pored sagradili jednu kućicu sa malim predulazom i samo jednom prostorijom da se ima đe biti. Pozvali su majstore i za nekoliko sedmica kuća postade kao preporođena, sa novom stolarijom koju je beg naručio od Karanfila Suljića i sa istim rasporedom prostorija. Ofarbana i uglađena, stajala je spremna da primi i udomi neke sljedeće generacije.
I tako je počelo. Kako su pare pristizale podizao se krov do krovića. I bunar je Stari počeo kopati, jer mu je trebalo zemlje da naspe temelj nove kuće. U njemu nikad nije bilo dovoljno vode, jer je stao sa kopanjem čim je poravnao temelj, ali je ipak napravio santrač i sve uredno zatvorio kapkom od jelovine.
Za nekoliko godina u našoj avliji beg sagradi devet objekata: tri štale za sermiju, hambar, kuruzanu i slično, sve sa zasebnim krovom i ulazom i još nekolika priljepka kao kolare, drvarnice i slično, tako da je na kraju sve izgledalo kao mala mahala.
Prijateljski raspoložen privlačio je i staro i mlado. Neki su dolazili iz radoznalosti, a neki da bi se okoristili. I niko nije otišao praznih ruku. Znao se Stari i našaliti. Brat Avdo, žena Šefka i djeca pred sam naš povratak, napustili su kuću i našli neki prinudni smještaj kod rodbine. Avdo je radio u Zagrebu, zaradio nešto para, ali ni približno dovoljno za kuću, jer nije imao ni jurta gdje bi eventualno šta gradio. Dopirlita on jedno jutro sabahile, priupita bega za zdravlje, pa sve ko mačak oko vruće čorbe, dok jednom beg ne reče:
– Šta je? Što si došo?
– Eto vala... Eniz Mašunov, Šefkin brat, prodaje četiri duluma zemlje, a eno u Đurićima ima pojeftina riglovana kuća samo...
– Koliko Eniz traži za zemlju?
– Osamdeset hiljada, al' ne da na veresiju.
Kaže...
– Donesi pare, jer ti to meni ne'š nikad platiti, a i kako ćeš kad nejmaš oklen!
Stari se fati novčanika.
– Evo ti! Isplati tu zemlju i uzgred priupitaj pošto su svi Sejdići.
Druge prilike pošalje beg svoju hanumu Timu, to jest moju mater, na Omarsku da kupi stado ovaca za pastrmu. Ona uzme Avdu sa sobom da joj pripomogne. E kad su stigli na pijacu, Avdo primijeti izdaleka snašu kako ispred sebe ćera stado ovaca. Mati onako gromorna ne može brzo, a on ti... malo požuri, požuri. Imao je plan.
– Pošto su ti ovce? Vako đuture.
– Po petnes 'iljada po komadu.
– Vidiš onu ženu što otud ide?
– Viđam.
– Ona će ti ih kupiti. Hoćeš li dati sve po trinaest hiljada? Njoj ćemo reći po petnaest, ko što si ti rekla, a onu razliku dat ćeš meni.
'Oću!
Utom stiže begovica.
– Pošto?
– Tolko...
Isplati ona ovce, snaša sva sretna krišom tutnu Avdi u šaku dogovorenu sumu i ode. Begovica izdvoji petaka...
– Haj kupi sebi troška, a kad Stari upita pošto su ovce reci da smo platili po sedamnaest.
-Kad smo došli kući, priča Avdo... ja begu namaknem onu najdeblju, on opipa i zadovoljan izvadi pet stoja. Evo ti da i ti danas imaš dnevnicu...
Šerif Velić, "Otrgnuto od zaborava"