Bio mi je najmlađi
Gledam te njegove guste kose i pri dnu kovrdže kako lelujaju dok pokušava da mi, po prvi puta, samelje kafu. Bori se, ne posustaje. Napućio one svoje usne još mrljave od kajmaka, što ih još nije obrisao onom svojom malenom rukom, i mislim, Bože mili, evo stasao majci kafu da spremi.
Još koja godina i snahu će mi dovesti, pa da nas dvije u akšam progovorimo, i uz ramazan iftar spremimo.
Hajde, mili moj, sine moj, pusti se mlina, bit će vremena da majci kafu prineseš. Srećo moja, potrči ovom našom livadom, nek' ti rosa ta tvoja stopala mala okupa, idi i ne vraćaj se dok je dana. Tako sam mu govorila.
I otiš'o je, uplašen i uplakan, i iz njedara mi otrgnut. Opet vidim njegove stope mokre, što jutarnju rosu u kuću unose, što mi radost donose. Vama, gospodine, govorim, vama, što mi kosti pokazujete. Znam da nisam jedina, ali on je moj jedini. Sine moj, zdrava i lijepa sam te rodila, sa tom crnom kosom i kovrdžama, i punu godinu te njedrima svojim hranila. Bio mi je najmlađi.
Gledam, a očiju nemam, gledam te dvije kosti na drvenom tabutu, prije nego ih plahtom zelenom prekriju. Sine moj, jedna ti ruka i jedna noga u tabutu leže. Vama, gospodine, govorim, vama, što mi kosti pokazujete. Znam da nisam jedina, ali on je moj jedini. Sine moj, a zdrava i lijepa sam te rodila, sa tom crnom kosom i kovrdžama, i punu godinu te njedrima svojim hranila. Bio mi je najmlađi.
Hvala ti, milostivi Bože, da makar kosti grlim, da znam u mezar koji da gledam, i da mu ime na nišanu drhtavom rukom dodirnem.
Sine moj, sad si tu, pored majke svoje. Dočekah da te opet pustim na livadu rosnu, da usniš pod kamenom bijelim, među braćom i sestrama svojim.
Vama, gospodine, govorim, vama, što mi kosti pokazujete. Znam da nisam jedina, ali on je moj jedini.
Sine moj, zdrava i lijepa sam te rodila, sa tom crnom kosom i kovrdžama, i punu godinu te njedrima svojim hranila. Bio mi je najmlađi.