Top Panel

Ponedjeljak, 10 23rd

Last updateČet, 12 Okt 2017 8pm

  • Registruj se
    *
    *
    *
    *
    *
    *
    *

    Fields marked with an asterisk (*) are required.

Film “Lijepo selo” Pretty Village

Ako nakon citanja zelite da podrzite film, molim vas uplatite donaciju tako sto pretisnete ovdje i onda pretisnete "BACK THIS PROJECT" Ako ne znate kako da to ucinite javite mi se (Kemal Pervanic) na privatni mejl i ja cu vam pomoci. Hvala!  Jos samo 4 dana do kraja akcije.

Film “Lijepo selo” (Pretty Village) priča je o ekstremnoj ljudskoj patnji i izdržljivosti u susretu s njom. To je dokument o nezapamćenoj tragediji u kojoj su komšije Srbi izvršili zločin protiv svojih komšija Muslimana. Ali, pre svega, ovo je ispovest o ljudskom otporu protiv negiranja zločina od strane onih koji su zločin počinili

Autor filma: Kemal Pervanić

Photo: www.brianmoody.co.uk

prettyVillage6

S proleća 1991, selo Kevljani, u opštini Prijedor, se nije razlikovalo od drugih sela u severozapadnoj Bosni. Bilo je mestašce puno mladih, ambicioznih i energičnih ljudi koji su sanjali o budućnosti: da dožive nove ljubavi, da posete daleka i nepoznata mesta, i na kraju da se skrase, osnuju porodice, ostare i u tim, starim godinama, da dostojanstveno napuste ovaj svet. Za većinu stanovnika Kevljani su bili mesto gde je život započinjao i gde se završavao.

Dvanaest meseci kasnije, budućnost Kevljana preselila se na groblje: u krvavom napadu četničkih koljača, likvidirano je 456 ljudi; ovo je, po broju žrtava, treća masovna grobnica u Bosni.

Srpski masakr nad civilima značio je potpuno razaranje zajednice koja je postojala nekoliko stotina godina. Domovi su bili uništeni, ljudski životi razbijeni i bivši stanovnici Kevljana nisu više bili gospodari sopstvenih života i sudbina. Preživele stanovnike Kevljana, komšije Srbi su razmestili po koncentracionim logorima, poput Omarske. Oni koji su imali sreće, morali su u izbeglištvo: jedini prtljag koji su im raspamećeni Srbi dopustili da ponesu, bile su njihove traume i sećanja na preratno vreme.

Nakon mnogo godina izbeglištva, oni koji su silom oterani - čeznuli su da se vrate kući. Kad su se vratili dočekale su ih masovne grobnice koje kriju njihove najbliže. Susreli su se sa onom istom diskriminacijom koja ih je proganjala i te 1992. godine, susreli su se sa negiranjem njihove patnje. Izgledalo je kao da im je zabranjeno da se sećaju masovog pokolja.

prettyVillage2

Ovaj film beleži njihovo putovanje od srećnih dana iz prošlosti do današnjih dana borbe da spomenikom obeleže mestu masakra u logoru Omarska, gde je ubijeno više od hiljadu ljudi. Zločinci bi voleli da se genocid nad Bošnjacima ne pominje – a najbolji metod je da i dalje negiraju svoj krvavi pir.

 

Iz pepela

Piše: Alice Bloch

„Bio je jedan momak po imenu Mirko. Bili smo prijatelji u školi – znali smo se sa fudbala.” Kemal Pervanić mi je govorio o tome kakav je život bio u selu Kevljani, u severozapadnoj Bosni, pre nego što je rat došao po svoje 1992. godine. Mirko je bio iz srpske porodice, dok je Kemalova porodica bila muslimanska. „Otprilike godinu dana pre nego što je rat počeo, viđao bih Mirka a on bi samo ćutao, ne bi me ni pogledao”, seća se Kemal. „Znao sam da se nešto dešava.” I dešavalo se. Te 1990. godine održani su višestranački izbori u republici Jugoslaviji. U aprilu 1992. godine, nakon Slovenije i Hrvatske, Evropska unija prepoznala je i nezavisnost Bosne i Hercegovine. Kevljani su maja meseca napale snage poznate kao „srpske” ili „bosansko-srpske”. Uskoro posle toga, Kemala su poslali u koncentracioni logor u Omarskoj, koji je nekada bio rudnik iz kog su se vadile rude za pravljenje čelika. Hiljade ljudi su tamo odvedeni, a mnogi od njih živi nisu izašli.

Kemal danas živi u Velikoj Britaniji i producent je i protagonista u dokumentarnom filmu Pretty Village, koji je septembra 2013. prikazan u klubu Frontline u Londonu. U ovoj prvoj verziji filma koji je još podložan izmenama, Kemal se vraća u Kevljane da bi ustanovio u kojoj meri se njegov život i život zajednice u tom mestu izmenio posle rata. Kako je Kemal objasnio publici u klubu Frontline, reč je o filmu koji pokazuje „šta se dešava običnim ljudima i njihovim odnosima kada između njih postoji konflikt”.

Kao mladić rođen u Titovoj Jugoslaviji „bratstva i jedinstva”, Kemal se izjašnjavao kao Jugosloven: „Mislim da se većina momaka mojih godina izjašnjavala kao i ja, bili oni Srbi, Hrvati ili Muslimani”, pričao mi je. „Još tada sam bio sekularni humanista, mada nisam koristio te reči, niti sam znao šta one tačno znače!” Kemal tada nije imao problem što ga drugi vide kao „Muslimana”. Ali kako je došao rat, tako su se stvari promenile. „Odjednom, moje komšije me više nisu gledale kao Muslimana. Biti Musliman značilo je biti oličenje zla, i od trenutka kada je moje selo napadnuto, ja sam za njih prestao da budem ljudsko biće.” Kemal opisuje ovo iskustvo kao „lično”. „Prepoznao sam toliko vojnika nakon što je moje selo napadnuto, kada smo bili opkoljeni i kada su ulazili u selo.” Nakon što je bio držan na fudbalskom terenu i školskoj sali za fiskulturu, Kemala su odveli u Omarsku, gde je video ljude kako nestaju i slušao njihove urlike dok su ih tukli.prettyVillage3

Kemal se seća kako ga je ispitivao njegov bivši nastavnik Miroslav Zorić. U, možda, najzapaženijoj sceni u Pretty Village, vidimo snimke iz 2002. godine, kada Kemal susreće Zorića u školskom hodniku. Sećajući se te hrabre epizode, Kemal mi je u razgovoru rekao da nije hteo da optuži Zorića ni za šta, nego je pokušao da razume kako je „tip koga je stvarno gotivio u školi postao deo nečeg što je nezamislivo”. Nastavnik, koji je očito bio zatečen neočekivanim susretom, nije negirao da je uznemiren onim što je nazvao „sranjem u Omarskoj”, ali se branio time da je prosto bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. “Naravno da je ono što se dogodilo u Omarskoj istina”, kaže Zorić, „ali bili smo gurnuti u tu situaciju”.

prettyVillage4

Stoga se dobro poznato pitanje ponovo postavlja: da li je Zorić samo „sledio naređenja”? Da li se, pitam se, osećao jednako ponižen kao i oni koje je ispitivao? Kemal se sa tim ne slaže. „Moj nastavnik je bio promišljen čovek. On nije bio neko ko bi pročitao novine, gledao televiziju a potom zaključio 'o Bože, Muslimani će me napasti', jer su neki od njegovih najboljih prijatelja takođe bili Muslimani!”. Prema tome, dok Kemal nema problem da razume većinu „običnih ljudi” i da im oprosti (Zoriću je oprostio nekoliko godina nakon ovog susreta), opravdati njihove postupke nije tako jednostavno. Značajna razlika se pojavljuje kada Kemal kaže da bi „trebalo da nam se sudi prema delima, a ne prema kapacitetu kojim kao ljudi činimo zlo. Zbog toga, ne opravdavam one koji su to radili. Oni su podjednako ljudi kao i ja, ali ja nisam radio ono što su oni i to je ono što me od njih odvaja. Naša dela nas razlikuju.”

Gledajući ovu nadrealnu konfrontaciju nastavnika i učenika, čovek se pita šta je potrebno da bi se jedan nastavnik od kojeg vam zavise ocene u dnevniku pretvorio u nekoga od koga vam zavisi da li ćete živeti ili umreti. Film nam, doduše, ne nudi odgovore u formi konkretnih detalja i političke analize. U panel diskusiji nakon projekcije, režiser David Evans objasnio je da je želeo da se fokusira na svakodnevicu u selu Kevljani. Da li je moguće izdvojiti priču o ljudima iz konkteksta koji tako nešto podupire? Da li davanje prednosti ličnom u odnosu na političko čini ovu priču jačom ili slabijom?

Nakon premijere filma, jedan od gledalaca koji su negodovali, tvrdio je da je Pretty Village prikazao samo „jednu stranu” priče (bosansko-muslimansku). Međutim, Kemal je insistirao da film nije tu da bi „bilo koga okrivio”. On kaže: „Ja pravim jednu veliku razliku. Bez obzira na to što je toliko mnogo Srba učestvovalo u zločinima, ja nikada ne kažem da su 'Srbi' kao nacija krivi za ovo.” Ono što Kemal, doduše, krivi su „institucije”. To je važno mesto i ovde je poželjno citirati izveštaj Ujedinjenih Nacija iz 1994. godine u kom se kaže da je bilo nesumnjivo „mnogo pojedinaca srpske nacionalnosti” u Prijedoru koji su „pokazivali saosećanje prema nesrpskom stanovništvu, štiteći ga i pomažući ga koliko god su mogli – uz veliki rizik po sopstvenu bezbednost”.prettyVillage5

Pitala sam Kemala, šta misli zbog čega su ljudi bili nasilni prema njemu. On je priznao da je propaganda bila velika i da neki ljudi „nisu imali mnogo izbora; bili su odvučeni u srpsku vojsku ili policiju”. Ali takođe je dodao da su neki ljudi prosto postali „oportunisti”. (Kemal mi je rekao da je ono što se dogodilo u njegovom selu i u logorima bila „stvar izbora” jer je „bilo i onih koji su odbili da rade ono što im se kaže i kojima se ništa zbog toga nije dogodilo.”) Bilo je, kaže Kemal, „previše egzekutora koji su to postali svojom voljom”. Upravo ovo i bezrazložno nasilje kojem je prisustvovao je to što ga najviše proganja. „Znam da smo kao ljudi takvi po svojoj prirodi”, govorio mi je. „Otprilike polovina nas bi učinilo isto to.” Ako želite da vidite kako izgleda osoba koja je sposobna da izvrši genocid, treba samo da „odete do kupatila i da se pogledate u ogledalo”.

U jednom trenutku u filmu Pretty Village, Kemal stoji na poljani i na momenat potpuno odbojno gleda u ono što je ranije bio koncentracioni logor. Nakon toga prolazi čovek na biciklu sa kojim se pozdravlja, i Kemal počinje da strahuje da bi taj čovek mogao nekome da ispriča da je cela ekipa tu. Gledajući ovu scenu, poželela sam da ekipa ostane, da vidimo šta bi se desilo. Ali, naravno, stvar nije uopšte u tome; činjenica što Kemal počinje da oseća opasnost i odlazi je sama po sebi dovoljna. Njegova briga je razumljiva s obzirom na to kroz šta je prošao i na njegovo prisustvo u mestu koje se danas, prema Dejtonskom sporazumu koji je okončao rat, nalazi na teritoriji Republike Srpske koju vodi nacionalista Milorad Dodik. Štaviše, taksi-vozač pod nadimkom „Ciga”, koji je, kako saznajemo u filmu, svojevremeno postrojavao meštane u Kevljanima, navodno još uvek radi u blizini.

U Omarskoj, Kemal nam pokazuje spomenik sa krstom na vrhu. On nije podignut u čast žrtvama nekadašnjeg logora, nego u čast ljudi koji su poginuli za Republiku Srpsku. Negde blizu kraja Pretty Village vidimo hiljade belih balona koji poleću na komemoraciji iz Omarske. Kontrast između ovih površnih, prolaznih motiva i konkretnijeg, osveštanog spomenika je zapanjujući. Da se čovek zapita, kakav bi spomenik, ako ikada bude postojao, trebalo da se nalazi u obližnjem selu Tomašica, gde forenzički stručnjaci trenutno iskopavaju masovnu grobnicu, koja je, prema navodima Rojtersa, do sada „najveća pojedinačna masovna grobnica” u Bosni, površine „oko 3000 kvadratnih metara u nenaseljenom delu šumovitih brda”, sa telima pobijenih Bosanskih Muslimana i Hrvata. Druge masovne grobnice nađene su u Kevljanima.

Danas, uprkos svojim naporima i otpornoj spoljašnosti, Kemal deluje zabrinut za budućnost Bosne. Dejtonski sporazum je stavio tačku na rat, ali je podelio zemlju na dva dela i stvorio državu „konstitutivnih naroda” - „Bošnjaka” (Bosanskih Muslimana), Srba i Hrvata. Tako, objašnjava on, „ako želite da steknete nekakva prava, morate pripadati nekoj od tih grupa, inače ćete spasti u kategoriju 'ostalih'. Ja želim da budem građanin, a ne deo manjine ili većine.” Mlađim generacijama preostaje „samo onaj identitet koji proizilazi iz Dejtonskog sporazuma”. To je zastrašujuće, „jer oni kažu 'mi ne želimo da živimo zajedno', i govore i ponašaju se kao da su bili učesnici rata”. Kasnije Kemal zaključuje: „Nadam se da to nije slučaj, ali izgleda kao da odgajamo novu generaciju vojnika. Neće biti potrebno toliko vremena koliko je trebalo prošli put da bi ovi mladi ljudi bili spremni da započnu još jedan rat.”

To je situacija kojoj Kemal nastoji da se suprotstavi preko „Mosta Mira”, dobrotvorne organizacije koju je osnovao da bi omogućio deci prostor za stvaranje sopstvenog identiteta preko međusobnih upoznavanja, druženja i izražavanja osećanja. On se takođe nada da će film Pretty Village napraviti razliku. Pred publikom u klubu Frontline izrazio je nadu da će deca koja budu odgledala film početi da postavljaju neka pitanja o ratu, ali bez toga da se osećaju krivima. U međuvremenu, Kemal je stanovišta da su naša iskustva ono što nas naposletku vuče napred: „Pokušavam da činim što je manje štete moguće, jer, kao što znate, mi ljudi stalno činimo jedni drugima loše stvari. Ne mislim da sam loša osoba, ali ne kažem ni da sam dobra, i verujem da kao ljudi možemo da učimo iz sopstvenih iskustava - od onih loših stvari, kao i od onih dobrih.” To je, kako insistira, „način da kao čovečanstvo evoluiramo”.

(Preuzeto sa sajta rationalist.org.uk; preveo: Ištvan Kaić)

OUR TEAM

Kemal Pervanic/Producer

Kemal is a filmmaker, writer, activist, founder of an NGO Most Mira (www.mostmiraproject.org). He comes from Kevljani village depicted by 'Pretty Village’. Having previously been the subject of BBC TV programmes, this time Kemal wanted to make a film about his own community as someone with personal knowledge of events and people portrayed by the film. He is also the film's storyteller.

David J Evans/Director/Co-Producer

David is a freelance writer and director in film, television and theatre. BAFTA winner for feature film Daddy's Girl, director on award winning series Y Pris, BBC series with Red Planet, Crash and script writer on Nigerian film, Visitor's Visa.

Ryan Hooper/Co-Producer

Ryan is a BBC broadcast director and BAFTA Cymru nominated filmmaker. He has worked on a variety of projects, ranging from feature films to broadcast dramas for S4C, ITV and the BBC. In 2012, Ryan co-produced the short film Funday, which is currently being distributed by Shorts International and earned Ryan his first BAFTA Cymru nod.

Gareth Sturgess/Editor

Gareth is a freelance editor and filmmaker. He has worked as a BBC broadcast editor and his clients range from the Manic Street Preachers, Sony Pictures and MTV amongst others. In 2009 Gareth was the principal editor on the BBC’s “Made in Wales” season for It’s My Shout. In 2012 he edited the Raindance screened and BAFTA Cymru nominated short film “Funday”.

Hadzici LIVE

Budite sponzor

Fotogalerija

Zadnji komentar

Kontakt

  • Add:Kevljani bb, Kozarac, Prijedor, BiH
  • Tel: (+46) 707 23 00 89

kevljani.eu tim

Kevac - Vlasnik / Administrator

Ermin - Administrator

Šiško - mali od palube

Senad - izvještać Hadžići

traži se - izvještać Jakupovici

Edis - izvještać Kevljani